Poučan razgovor sa Mefistom malopre na povratku kući. U vezi sa Ivi, kako smo pukli, i kako se ja držim za tu završenu priču i vrtim je bezveze, u prazno – dok je ona mene, sa druge strane, odmah štiklirala. “Ćao!”

Prema njegovom mišljenju, ona je skontala da sam ja “mekan”, labilan, i nesiguran u sebe – kao što je to isto skontala i Dragana – i da su me zato i otkačile. Mazohistički tip ličnosti koji ne želi ljubavne pesme, već akciju.

“Patološki tipovi”, kaže on. Ali, možda i nije samo čista patologija, možda je deo tih ličnosti zaista u karakteru koji ne voli monotoniju, vezanost, dosadu. Kada razmislim o tome – nisam ni ja takav. Možda jesam štreberski tip – a definitivno i jesam – ali to ne znači da ne volim avanturu i akciju. Štaviše! I te kako volim i avanturu i akciju, i u tome me ne sprečava moj drugačiji karakter – u tome me sprečavaju moj stid od samog sebe, i strah od ljudi koji će otkriti moje negativne osobine: blentavost (koja po mojim merilima nije kul, jer nije “šmekerska”), napetost i nervozu, neuklopljenost i nedruštvenost… Ponekada mi se čini da radije ostajem zatvoren u kuću, nevidljiv, gajeći tako nekakvu auru “kul tipa”, koji izgleda “kul” i ne ponaša se “ne kul”, tj. ne pravi ispade i skandale – onako kako sam to umeo, u srednjoj školi, i prošle godine sa Draganom u Kaž’te, pijan i zaljubljen; radije ostajem kući da ne bih “manijačio”. Figurativno rečeno, držim sebe u kavezu da se moje “divljaštvo” ne bi oslobodilo. Čist stid od samog sebe, rekao bih – ali u svakom slučaju, mislim da sam mnogo strožiji prema sebi nego što bih trebao.

Uglavnom, Mefistofelusov rezon je da ja ne mogu da pratim ni jednu od njih dve, da je moja energija za njih preslaba, i da je to unapred izgubljena bitka. Sa tim se i ja slažem – barem što se tiče “praćenja”. Pijanke, duvke, bahanalije – takve zabave slabog kvalitetao odavno više nisu moj trip. Ali, sa druge strane, kada se tako “glupavo” zaljubim – kao sa Draganom i sa Ivi – u meni se rodi misao da sam ja prava osoba sa kojom one mogu da se skrase, jer bih ih prihvatio tako polupane i oštećene, voleo i negovao. Ipak, delimičnoe prema Mefistovoj teoriji (u kojoj vidim barem zrnce istine), ako one takvu osobu pored sebe zaista i žele, plašim ih preranim pokazivanjem svojih slabosti i ranjivosti i tako pokazujem da možda nisam i dovoljno jaka osoba za njih, a samim tim ni prava. Ali sada i sam kontam kako ja – barem trenutno – i nisam zaista pravi muškarac sa kojim bi se “loše devojke” mogle skrasiti. A one, kako reče Mefisto, treba prvo da se skrase sa psihoterapeutom. I da ga jebem ako nije tako. Ne znam mnogo polupanih devojaka, ali Dragana i Ivi su verovatno najpolupanije od svih – na onaj femme fatale način: “u sjebanoj sam situaciji i iskoristiću tebe da se iz nje izvučem”.

Kako li sam se ja uopšte upetljao sa takvim devojkama? A pre njih bila je i Oana. Kao ritual, prošle godine u februaru, kada sam krenuo kod Milane, a usput se video sa njom, posle mnogo godina – i odlepio na svu tu pažnju i razumevanje – sa sve onom avanturom vožnje bicikla po nezapamćeno dubokom snegu. Sve tri tokom 2012. godine, i sve tri posle Milane. Mislim da su neka od glavnih pitanja kojima moram da se pozabavim: “kada sam i zašto sam ‘omlitavio’; kada sam počeo da se lepim za ‘loše devojke’; da li je to želja za samokažnjavanjem iz krivice zbog Milane, ili je to iz nedostatka samopouzdanja – i da li je to oduvek tako?” Jer, ja sam ipak oduvek voleo pomalo da patim, škorpijonski.

Što se tiče tih curica – Oane, Dragane i Ivi – mislim da, ako one i ne znaju šta žele, dobro znaju šta ne žele. A to su (moja) nestabilnost i ranjivost. (A sa druge strane, one ni ne znaju da su to među najplemenitijim osobinama kod muškarca, koje ga čine otvorenim i snažnim.)

Nedavno sam negde pročitao tekst o šablonima prema kojima se zaljubljujemo, i prema čemu možemo unapred da predvidimo da se nalazimo u mentalno i emotivno podložnoj fazi za zaljubljivanje: kada smo emotivno nestabilniji i kada nam nedostaje samopouzdanja. To su navodno neki od preduslova za zaljubljivanje, kada se To lakše dešava. I zaista, kada razmišljam o svim tim devojkama u koje sam bio zaljubljen – pored ove tri uključujući i Milanu i Ivanu, predavačicu nemačkog kao i Ljubicu i onu čudnu devojku što stalno putuje u Portugal – To se zaista uvek i dešavalo tokom neke od tih faza. Sa druge strane, kada je sve bilo manje-više ok – kao tokom proleća i leta 2007 – bilo je super provoda i apsolutno drugačije, na emotivno mnogo opušteniji način.

Takođe, nedostatak tih faza može da objasni zašto se recimo nikada nisam tako zaljubio u malu Jasminu. A zaljubljenost u druge devojke objašnjava i to zašto nije moglo da mi uspe sa Tanjicom, zašto je na početku sa Milanom bilo malo nategnuto, kao ni to zašto mi sada ne bi uspelo sa Marijom. Ali nije isključeno da će se nešto desiti u skorijoj budućnosti, sa ko zna kim…

no_matter_what_once_in_your_life_someone_will_hurt_you_weak_people_revenge_

Advertisements