Još uvek pod uticajem sinoćnjeg “toksičnog” razgovora sa Mefistom. “Toksično”- ali “poučno”.

Dakle, održao mi je predavanje o mojoj slabosti prema ženama koje me povređuju, i, još gore, mojoj slabosti prema ženama koje podsvesno i same žele da budu povređivane, kinjene, i sl. Konkretno, prema Ivi. Ali i prema Dragani, koja je takođe bila “aktuelna” tokom prošle godine, i za kojom sam takođe bio fatalno “odlepio”. Obe posle Milane, i u suštini obe njen potpuni pandan i suprotnost – i ne napušta me misao da mnogo toga iz mog pogrešnog pristupa tim “lošim devojkama” dolazi iz moje griže zbog “pogrešnog” pristupa Milani, koja je zasluživala mnogo više znakova ljubavi i poštovanja sa moje strane, a u stvari dobijala je sve više izliva frustracija i nezadovoljstava. Na “pogrešan način” sam se ophodio prema “pravoj” devojci, a posle toga sam se zbog osećanja krivice na “pravi način” ophodio prema “pogrešnim” devojkama.

Ali, i pored svega toga – poenta je da sam se u sve tri bio zaljubio. U uglavnom, kada sam sinoć stigao u stan potražio sam na TED-u nešto na temu ljubavi, sa naučne strane – i našao pravu stvar, rekao bih, ovaj poučan govor o hemiji u mozgu tokom stanja zaljubljenosti – iako ništa revolucionarno što ne tu i tamo ne može da se pronađe po novinskim digest člancima, ipak veoma zgodno za sumiranje.

Zaljubljenost (ne ljubav) je kao bazen pun adiktivnih supstanci poput dopamina, seratonina, estrogena ili testesterona. Čista hemija i biologija – iako je i dalje misterija zašto se u neke osobe zaljubljujemo a u druge ne. Mada mislim da je to sada već druga priča u odnosu na moju temu o kojoj želim da pišem, i koja se odnosi baš na pitanje neurološko-fizioloških procesa prilikom faze zaljubljenosti – i sličnih stanja.

mi bili kod drugara na poetskoj večeri, pa otišli na kej da pijemo pivo. bilo prijatno, mada sam bio prilično napet, valjda su me “stigla” sva ta dopisivanja ovih dana, poslovna i ljubavna. ali znaš, posle pričam sa saletom – to bi trebalo da je normalno. ako hoćeš da uđeš u “mehanizam” (nepovršnih, pa čak i interesnih) ljudskih odnosa – scena – moraš da prihvatiš to da će tu biti turbulentnih dešavanja, posebno ako si emotivniji, labilniji, još uvek nedovoljno jak itd. a to je, rekao bih, tek površni sloj “arene”, tamo unutra, bliže centru, mora da je potpuna ludnica. to je valjda ono o čemu ti pričaš.

“arena”.

borba na život i na smrt.

i tako.

to sam skontao.

sada bih mogao da nalepim onaj TED govor o “ranjivosti”, i o tome kako “ne možeš čekati da ojačaš, itd, pa da onda uđeš u ‘arenu’, jer se to onda nikada neće desiti. usput učiš i radiš na sebi u hodu”.

Poštovana Majo, imam jedno pitanje, o temi koju smo načeli. Pitanje ljubavi, i još više – pitanje zaljubljivanja.

Rekao sam Vam da postoji neka devojka za kojom “patim” i koja mi je “slomila srce” itd – osećanje za koje sam se uhvatio i ne želim da ga pustim. Ovih dana sam joj poslao pismo, u ime pola godine od kako me je ostavila, što se pretvorilo u mini dopisivanje, sa kvazi-racionalizmom pomešanim sa grubošću sa njene strane, i sa tonom emocija sa moje strane, ali bez patetike i sličnih “jadnih stanja”. Rekao bih da se završilo prirodno dostojanstveno, iako ne bez stila – iako ništa pametno nismo zaključili, ali to nije ni bitno. Bitno je nešto drugo što želim da Vas pitam, u vezi sa mehanizmima zaljubljivanja, i sl.

Svih ovih meseci pokušavao sam da racionalizujem svoja osećanja prema njoj, i ubedim sebe da postoji “racionalan razlog” za moje zaljubljivanje: “ona je jedinstvena i posebna zbog XYZ razloga”, itd, iako znam da sam već prolazio kroz slične obrasce razmišljanja sa nekoliko drugih devojaka. I, ako ništa drugo, barem sam siguran da onaj koncept “samo jednom se ljubi” nije pravilo.

Advertisements