Pre skoro tri meseca dobio sam otkaz u jednom kulturnom udruženju u kom sam radio. Može se reći da sam radio u svojoj struci, šire posmatrano, i da sam bio na onoj lestvici u karijeri koja podrazumeva mnogo dokazivanja, trpljenja, podnošenja i savijanja, ali sa koje može da se ide samo gore. Međutim, problem je bio u tome što ja sebe nisam video u toj struci, uprkos tome što sam bio izuzetno ambiciozan i posvećen student, i uprkos tome što sam bio jedan od najboljih studenata u grupi (istina, nevelikoj). Pre početka studija, dok sam imao vremena da ispitujem i istražujem po sebi, shvatio sam šta me kreativno ispunjava i gde bih mogao dati celog sebe, a zatim sam osmislio svoj put – odnosno, prvu fazu tog puta, jer je staza koja se nazirala ispred mene bila izuzetno dugačka – i sa velikom energijom krenuo.

Sve što je usledilo zatim, iza svih tih početnih skromnih uspeha i povremenih padova, bila je žestoka borba sa samim sobom i sa drugima – izuzetno iscrpljujuće putovanje koje sam motivisao stavom da, kao budući umetnik – budući veliki umetnik, poznavalac života i njegovih složenih mehanizama – moram da idem težim putem, kroz dramu (sa konfliktnim odnosima), odakle ću moći da učim i razvijam se u svakom pogledu. Znao sam da mi treba pročišćenje od “prethodnog života” (koji sam ja video i osećao kao veoma pogrešno usmeren, i u duhovnom i u materijalnom smislu), i da ću prosto morati da prođem kroz “pakao”, koji će mi doneti Pročišćenje. Na žalost, tada nisam razmišljao o hrišćanskom viđenju puta (mističnog) zagrobnog života, onog koji će svoj vrhunac doživeti vrhunac u Danteovom putopisu – i uopšte nisam računao na to da Pakao ne pročišćuje, već samo predstavlja Put do Pročišćenja. Taj “put” do Pročišćenja je neizbežan, dok samo “prošišćenje” nije, ono samo sledi kasnije, odnosno, predstavlja novi “put” kojim se mora proći. Ali sada kapiram…

I posle skoro deset godina od energičnog početka tog puta, pokretanog snažnom željom za napretkom i samoostvarivanjem, imao sam skretničare u Sumnji, Nesigurnosti i Nestrpljivost – kako prema drugima, tako i prema sebi – što me je posle svega dovelo do potrebe za novim “početkom” i “pročišćenjem” od neorganizovanosti i dezorganizanovanosti, beznađa i pesimizma, izolovanosti straha od ranjivosti, i osećanja krivice i srama. Kada bih opet krenuo, ne znam da li bih ovako isto išao. Verovatno – ne. Ili, sa jednom velikom razlikom u znanju: uglavnom ništa nije onako kao što izgleda; treba se truditi da se transcendira svoja priroda – posebno ako postoji svest o njenoj “iščašenosti” – postati svestan (negativnih) mehanizama u sebi i postaviti se prema njima na način koji nije samodestruktivan; smisao života je sam Život; cilj života je Sreća, a ona nije cilj nego put; život nije problem koji treba rešiti, već iskustvo koje treba doživeti.

Međutim, na početku ove nove faze Puta – koji zapravo i odavno više nije na početku – vladam nekim novim i korisnim veštinama, samosvestan sam i izuzetno produhovljen – i izgledam bolje nego ikada.

http://www.ted.com/playlists/8/a_better_you.html

Advertisements